Сматрам да је професија наставника племенита, али и веома тешка и захтевна. У већини других занимања резултате свога рада видите врло брзо, док у просвети то није случај. Резултате свога рада видите можда тек за 5 или 10 година када ученици заврше школу или факултет и постану људи.
У своме раду се руководим реченицом коју сам чуо од професора са факултета на полагању стручног испита за лиценцу : “ Радите тако да Вас ученици памте” . Покушавам да се на тај начин понашам на сваком часу. Вероватно да не успевам увек, али трудим се да то никада не заборавим. Сваки следећи час је прилика да не поновим грешке, да исправим недостатке са претходног часа и да не направим нове грешке. Трудим се да својим понашењем, односом према раду, облачењем, сваким својим гестом, будем пример мојим ученицима. Поштујем оно што радим и учим и тражим од својих ученика да и они поштују свој и туђи посао.
За све што сам постигао могу да захвалим својој породици, наставницима Васић Јовиши, Борозан Блажу, Петровић Драгану, Јовановић Ацу, професорима са Техничког факултета у Чачку, својим колегама, свим бившим, садашњим и будућим ученицима. Од свих сам нешто научио и покушао да останем свој.
Не знам како ме ученици доживљавају и да ли ми верују, али се трудим да будем принципијелан и доследан својим уверењима. Никада им не обећавам оно што не могу да урадим и увек им говорим истину, без обзира да ли им се то свиђа или не.
Моја мисија је да своје ученике научим како да пре свега постану добри људи, да им пренесем што више знања, да их научим да уче и размишљају и на крају, да буду много бољи од свог учитеља.
На овом месту ћу објаснити зашто мислим да свој посао радим добро.